четвртак, 25. јануар 2018.

Moj vodič kroz Trebinje (II deo)





Govor vodiča subota jutro ...

Na glavnom parkingu u Trebinju su se vozači parkirali i odmah smo krenuli u razgled grada sa Kristinom.




To je parking na kome smo se parkirali,
a Vatrogasci su na adresi Vojvode Stepe Stepanovića br. 1



Tu se tačno nalazi Dom učenika,
Vojvode Stepe Stepanovića bb

Što se tiče fakultativa, sve su bile realizovane, što se tiče manastira, u obilazak smo išli čim smo završili razgledanje grada sa vodičem i što se tiče večere bila je realizovana i ona.
Mi smo išli na sve fakultative osim večere, jer iskreno smatram da je lepše lutati i cunjati samim gradom i istraživati nepoznato, nego u jednom danu sedeti po restoranima. OK su po mom mišljenju i restorani, i to treba probati svakako, ali ako se ima više dana na raspolaganju i više vremena. Ovako za  jedan dan ne.
Večera je kao fakultativa bila organizovana za 20,3o h. Kristina je samo zainteresovane odvela do restorana i čitave večeri nije ni ostajala, jer je bila previše umorna od puta i otišla je da se odmori, da bi imala snage i sutradan za Duborvnik. 

A mi smo se po gradu organizovali sami, kako za večeru, tako i za dezert. ;))
O svemu više, pisaću malo kasnije.


***

I Dubrovnik kao fakultativa sutradan /nedelja/ je išao, i to oko 8,15 h smo krenuli mi iz hotela Etage i putnici iz hotela Viv, i to dok smo doručkovali i upakovali svoje stvari u autobus, koji je bio parkiran tik ispod našeg prozora ;) hotela Etage, a oko 8,30 h autobusom smo stigli ispred app vile Marija i tu su se ukrcali putnici iz ove vile, pa smo nastavili put Dubrovnika.



Autobus agencije parkiran tik ispod našeg prozora


***
Hoteli Etage i Viv su se nalazili jedan pored drugog, a jedini odvojen bio je app Marija i to nekih 500-600 metara, i u vili Marija je bila smeštena grupa iz Pančeva i društvo iz Požege.

***

Što se tiče podponude, odnosno brodića sutradan u Dubrovniku, takođe je bio realizovan.
Iako se išlo na vožnju brodićem, opet se imalo dovoljno vremena za sve. Domaćini na brodu su bili veoma ljubazni, a dobijalo se i posluženje, i to pivo ili sok u zavisnosti od toga šta ko hoće i šta ko voli, tako da je to bila jedna ugodna vožnja i lepo je mogao da se pogleda Dubrovnik i iz ove perspektive.

***
Kako smo se približavali Trebinju, Kristina je iskoristila priliku da ispriča grublju istoriju ovog grada i zanimljivosti, a sitne detalje je ostavila da nam ispriča u toku razgleda i stvarno je kao naš domaćin i vodič bila izuzetna. U to ime sve moje pohvale idu i agenciji "Travellino" i vodiču Kristini. 


* * * 



"A sada da krenemo da se upoznajemo sa gradom Trebinjem ...


Trebinje je danas velegrad - 25.000 stanovnika, pola sata otprilike pešačenja sa jednog kraja grada na drugi kraj grada, ali šta se sve krije na ovom malom prostoru, koliko lepih stvari, koliko šarma, koliko finih ljudi i mislim zaista da je to njihov najveći turistički resurs, dakle ljubazno stanovništvo. 

U to ćete moći sami vrlo brzo da se uverite.
Jedan grad koji je jako interesantan po tome što ili je jako živ i jako buran ili je potpuno utonuo u san. To je taj čuveni  hercegovači san  koji traje od 14,oo do 17,oo sati popodne, i prosto u tom periodu ne možete pronaći ni mesto gde ćete jesti, a kamoli nekoga da popričate sa njim na ulici. A pre i posle toga je zaista jako živo, jako burno i jako jedan veseo grad.
Ono što je posebno interesantno u ovom gradu jeste svakako ta gradska pijaca koja se održava svake subote, odnosno organizuje na gradskom trgu i to je zaista jedan poseban doživljaj, tako da smo imali priliku da se uverimo i u priču koju nam je Kristina ispričala, a i u drugu verziju grada Trebinja.
Trebinje datira davno, davno, davno vuče korene još iz nekoliko vekova pre nove ere, kada su prvi stanovnici na ovim prostorima bili Iliri. Nakon Ilira dolaze Grci, negde u 4. veku pre nove ere, da bi prvi vek do petog veka bio rezervisan za Rimljane, koji su ovde imali dosta svojih utvrđenja, i dan-danas na ovim brdima, uglavnom na svakom brdu se nalaze ostaci rimskih utvrđenja.

za više klik na   ðIstorija Trebinja


Travunija (današnje Trebinje) - Srpske zemlje u 9. veku


Ako pogledate čitav ovaj teren može da vam bude jasno zašto je Rimljanima bilo interesantno,  imali su jako dobro prirodno sklonište za svoje tvrđave i za svoje kastrume, tako da i ne čudi što su naseljavali ovaj prostor.
U 6. veku došli su Sloveni koji su proterali sve što su zatekli na ovim prostorima, i to je neka istorija koja je nama i poznata, istorija koja će nas pratiti i u toku današnjeg dana, a i u toku sutrašnjeg kada budemo pričali o Dubrovniku.
Trebinje kao grad počeo je da se formira tek u periodu od 12. do 14. veka i to je period kada su Nemanjići upravljali ovim prostorima, ovom državom, ovom teritorijom, i oni slobodno i veoma ponosno danas govore da to jeste zapravo period kada je ovaj čitav prostor doživeo procvat.
Kada se kaže procvat, misli se i na kulturni procvat, tada je i čuvena tvrđava grada Trebinja i kastrum ili kaštel kako ga još nazivaju, koji ćemo mi obići detaljno, nastao, mada mnogi naučnici i stručnjaci kažu da zapravo temelji ove tvrđave datiraju mnogo ranije, a to je negde iz 8. veka.

Prvo ime je Ban vir za ovaj grad, zato što je grad Trebinje dobio ime po reci Trebišnjici. Trebišnjica je dobila ime od reči treb = što znači žrtva. Dalje nas to dovodi do zaključka da se jednostavno smatra da je na žrtvi i na žrtvama ove reke nastao ovaj grad. Da je ova reka prosto uslovila razvoj grada, da je dala povoljne uslove da može da se naseli stanovništvo. Prvi grad je nastao sa leve strane reke Trebišnjice, dok se danas tvrđava nalazi sa desne strane, ali tamo ćemo pričati i o tome kako je došlo do toga. 

Dakle, najdublji vir, najdublje mesto, najdublja tačka u reci Trebišnjici se nalazila upravo u Trebinju i kao Ban vir = Veliki vir, tako je i dobio ovaj grad svoje prvo ime. Po mestu gde je grad koji se nalazi na mestu gde je Trebišnjica najdublja. Tek nekoliko vekova kasnije, ovaj grad dobio je ime Trebinje.


 
I polako ulazimo u Trebinje


 




REKA TREBIŠNJICA

Trebišnjica je do skoro najduža reka ponornica u svetu. Reka ponornica koja se ne sastoji iz samo jednog rečnog korita, već se zaista sastoji od čitave jedne mreže podzemnih voda i površinskih voda. Njena dužina trenutno jeste 96,5 km.
Međutim, ukoliko bi se spojili svi ovi vodeni tokovi, i oni koji se nalaze ispod zemlje i oni koji se nalaze na površini, onda bi to bila jedna ozbiljnija cifra od 189 km. Reka koja je zaista umela da pravi jako velike probleme upravo zbog te svoje naravi, takve neukrotive, pa je stalno ponirala i zaista je umela da napravi problem, jer kada ponire jedan deo vode, prosto nije se moglo prevideti gde će ta voda da izbije, u kom delu grada. Mogu da kažem da je tek u prošlom veku rešen ovaj problem, isplanirano je da bude čak 7 hidroelektrana na ovoj reci, ne bi li krotile njenu prirodu, međutim za sada je izgrađeno 4 elektrane i 2 jezera - jedno je Bilećko jezero koje smo mi prošli, ali nam Kristina tada ništa nije pričala o njemu iz razloga što je polovina autobusa spavala, ali je obećala da će nam tu priču ispričati u povratku, odnosno sutradan kada budemo krenuli nazad put Beograda, proći ćemo ponovo, još uvek će biti dan, tako da će nam tada više pričati o ovom jezeru. 

To i zidovi (bedemi) koji su sazidani oko korita reke, jesu način i pokušaj da se ova reka ukroti i to je za sada jako uspešno. Za sada se mogu pohvaliti da ovu nemirnu reku drže pod kontrolom.





RAZVOJ TREBINJA
A da se mi vratimo na naš razvoj Trebinja, 12. i 14. vek jesu vekovi koji su rezervisani za najveći uspon, najveći razvoj, za osnivanje prvih škola, za osnivanje prvih verskih objekata, za razvoj trgovine, a trgovina je posebno doprinela razvoju Trebinja, zato što se Trebinje nalazi na jako zgodnom geografskom položaju, pogotovu za taj period pre otkrivanja Amerike, dakle jedini put koji je spajao istok i zapad, prolazio je kroz Dubrovnik, pa kroz Trebinje, odmah dolazimo i do rešenja i odgovora to kako se Dubrovnik razvio, a isto takva sudbina je posrećila i Trebinje, i ono što je interesantno i ono što je zaista najveći razlog za uspon u trgovini ovog grada, jeste to što se jedan jedini most koji se nalazio preko reke malopre pomenute Trebišnjice, nalazio upravo u Trebinju.
Svako ko je želeo da pređe ovu reku, svaki karavan, svaki trgovac, on je prosto morao da prođe kroz Trebinje, i to je bio osnovni razlog zašto je Trebinje počelo tako brzo da razvija svoju trgovinu. Pri tom vrlo lepo su oni učili od dubrovčana i diplomatiju, tako da su veoma lepo plivali u teškim vremenima, u ratnim vremenima i za njih nije bilo baš tako mnogo zime.
Naravno, uvek postoji par ljudi koji su zaslužni za osnivanje i za razvoj grada.



ÄÄÄ LJUDI ZASLUŽNI ZA OSNIVANJE I RAZVOJ GRADA

Kada je u pitanju Trebinje, ustvari kada je u pitanju cela Hercegovina, trebalo bi pomenuti Stjepana Vukčića Kosača, čoveka po kome cela Hercegovina nosi ime. Naime, čovek koji je bio jedan veliki vođa, ne samo Trebinja, već cele Hercegovine, čovek koji je bio jedan veliki plemić koji je znao kako se vodi masa, kako se upravlja narodom i čovek koji je izmislio i proglasio za sebe titulu Hercega od Svetog Save, i po toj njegovoj tituli je Hercegovina dobila ime.  
Ne samo da je zadužio Trebinje za razvoj, već je zadužio i celu Hercegovinu.
Drugi čovek koga treba pomenuti jeste Osman-paša Resulbegović. To je čovek koji je zaista najpoznatiji čovek iz Trebinja, ako nećemo da pričamo o nekim novijim imenima, čovek koji je napravio današnji izgled Trebinja, čovek koji je podigao tvrđavu, onakvu kako danas ona izgleda, dao joj današnji izgled i naravno čovek koji je doveo u ovaj grad prve kulturne institucije. Pričaćemo o njima kako budemo prolazili.


Svaki od gradova Bosne i Hercegovine ima po 1 osobu, po 1 bega koji se mora pomenuti, 1 bega koji je formirao grad i 1 čoveka koji se istakao po svojoj sposobnosti, kako vođenja, tako i upravljanja gradom.
U ovom slučaju za Trebinje ne možemo nikako da izbegnemo Osman-pašu Resulbegovića, koji je imao i jedan misteriozan kraj, ali o tome nam je Kristina pričala kada smo došli do džamije.
Čuvena tvrđava je svoj trouglasti oblik dobila tek u 18. veku.



stižemo u Trebinje ...

Stigli smo i na glavni parking u Trebinju oko 11,oo sati /subota/.


Evo i gde se tačno parkirao autobus agencije i 
odakle smo posle išli i za svetinje i za hotele


Evo i jednog promo-filmića, kao uvod u moje dalje pisanje:






Razgledanje grada sa vodičem trajalo je do 12,oo sati. Od 12,oo do 12,3o h bilo nam je slobodno vreme u gradu i oko 12,3o h bilo je potrebno da svi koji idemo u manastir i crkvu budemo na parkingu ponovo, da bismo put nastavili dalje.



Ovo je bilo tačno mesto gde se parkirao autobus u Trebinju

Autobus se sve vreme nalazio na istom mestu gde se i parkirao. Centar je od tog mesta bio udaljen na nekih 5 minuta hoda, 


Ovo je taj put od parkinga do centra grada



i tih pola sata slobodnog vremena koliko smo u gradu imali, je taman bilo da iskoristimo da malo procunjamo po pijaci i vidimo kako to živi Trebinje, da vidimo koji su to proizvodi koje nam je Kristina preporučila da kupimo ili vidimo, da malo islikamo sve to i da se opet vratimo na parking i nastavimo obilazak dve čuvene svetinje.



Evo i kako izgleda ta pijaca u Trebinju
koja se kasnije pretvara u trg




 
Hercegovački sir i med

U 14,45 h ispred ulaza u parking, trebali su da nas sačekaju svi oni koji ne idu crkvu i manastir, da bismo mogli u 14,45 h da krenemo da se smestimo i u hotele.

****


 
Evo i kako se to gledaju




Vođenje po gradu s vodičem 



SPOMENIK JOVANU DUČIĆU
Našu šetnju započeli smo od centra grada i to od spomenika Jovanu Dučiću. Centralni gradski trg ne bi bio centralni gradski trg ako se na njemu ne bi nalazio spomenik, odnosno bista Jovana Dučića.  



Spomenik Jovanu Dučiću u rodnom Trebinju
"Jovan Dučić - pesnik"



Kažu da je on ovde prikazan u svojoj prirodnoj veličini, i Kristina misli da je to zaista tako, a u prilog tome govori i činjenica da kada su otvorili njegov kovčeg 2000. godine, kada su i preneseni njegovi posmrtni ostaci iz Amerike ovde, pronašli su njegovo telo neraspadnuto.
Tada kada su otvorili kovčeg zaista su se uverili da je to bio naočit čovek, da je bio zaista jako visok i jako krupan i to je razlog zbog kojeg Kristina veruje da je ovo njegova bista u prirodnoj veličini.
Kristina nas je upitala nešto drugo ...  jel vam nešto nedostaje na ovoj bisti .. evo da vam skratim muke piše .. Jovan Dučić - pesnik ... ali zar ne treba obično da stoji godina rođenja i godina smrti .. kažu da je ovo iz 2 razloga ostavljeno tako, a vi sami odlučite koji smatrate da je ispravan.
1/ Prvi kažu da pesnik je besmrtan, dakle za pesnika ne postoji ni godina rođenja, ni godina smrti i činjenica zaista jeste da je on zaista krio svoju godinu rođenja.
2/ Drugi razlog jeste da je Jovan Dučić bio neženja, imao je jednog vanbračnog sina koji je izvršio samoubistvo u 18. godini, tako da nije imao dalje potomaka, a i znamo za njegove ljubavne pohode, a za one koji i ne znaju, Kristina nam je svima ponovo ispričala, tako da mnogi misle da je Jovan Dučić namerno krio svoje godine da dame ne bi bile nikada sigurne koliko je on to mlad ili star, već da jednostavno padaju na njegov šarm.


SPOMENIK PETRU II PETROVIĆU NJEGOŠU - dar Jovana Dučića gradu



Spomenik Petru II Petroviću Njegošu

Preko puta spomenika Jovanu Dučiću nalazi se i skulptura Njegoša i kažu da su Dučić i Njegoš bili nerazdvojni drugari i da su zaista voleli da se druže i da razmenjuju priče. Od 14,oo do 17,oo h u Trebinju kada ovde ništa ne radi, kada svi spavaju, i kada je to stvarno policijski čas ... jedine vredne osobe u tom periodu od 14,oo do 17,oo h, jedine osobe koje su rušile mir popodnevne dremke, bile su upravo Njegoš i Jovan Dučić.


Tomo Rosandić, Skulptura Njegoša u Trebinju, 1934. godina
Njegoš je "obučen" u crnogorsku narodnu nošnju. U desnoj ruci drži knjigu, dok levu drži na srcu.
Dragiša Brašovan, Pijedestal od granita iz Jablanice

Zbog toga su im i spomenici postavljeni tako da stoje jedan preko puta drugog i da mogu da vode svoje razgovore i da se druže i u nekom višnjem životu.


***
A što se tiče Jovana Dučića, on je rođen u Trebinju 1872. godine. Nije uspeo da sakrije tu godinu, Godine 1943. je umro i ovde je završio samo osnovnu školu. Nakon toga srednju školu završavao je u Mostaru, i dalje svoje studije u Beogradu i Bjeljini, gde se i zaposlio prvi put kao profesor srpskog jezika i književnosti, i ovde nastaju njegova prva dela, njegove prve pesme koje je objavio u časopisu "Zora".
Šantić je držao taj časopis i zvale su se "Otadžbino" i "Joj Bosno" i te 2 pesme su bile i razlog zapravo zašto je on proteran iz Bosne. Crnogorske vlasti su ušle u njegov stan, čuvši da je on napisao neke rodoljubive pesme, i proterale ga iz Bjeljine, tako da se on više nikada nije tamo vratio ali je nastavio da piše.
Nije pisao samo poeziju, pisao je i prozu .. sigurno ste čitali Blago cara Radovana i sigurno su mu dame tu našle neku zamerku, pošto je on umeo u toj knjizi šovinistički da priča o ženama, ali umeo je da kaže i jako lepe stvari o njima.
Bio je veliki diplomata, čovek koji je na kraju krajeva .. ako ste bili u Budimpešti, onda ste sigurno čuli da smo i zgradu ambasade zaradili zbog njegovih ljubavnih ekspedicija.


Ko želi da pročita više detalja o svemu ovome, može pogledati ova dva linka koja sam postavila ispod:





Naime, prelepa zgrada koja se nalazi na Trgu heroja danas, u kojoj se nalazi ambasada naše zemlje, jeste zgrada koju je on dobio od svoje ljubavnice, kada je odlazio iz Budimpešte, ona mu je poklonila tu kuću, da bi imao gde da se vrati, a on ju je kasnije poklonio našoj zemlji.




DUČIĆEVA VELIKA LJUBAV - MAGDALENA MAGA ŽIVANOVIĆ

Koren problema bila je Bjeljina, gde je on u kući čoveka koji mu je izdavao stan, bio zaljubljen u njegovu kćer, Magdalenu Magu Živanović, ženu koja je kažu prva pesnikinja iz Bjeljine, i koju je on napustio, odnosno razišli su se onog trenutka kada su njega prognali iz Bosne - kada su ga proterali. 

To joj kažu nikada nije oprostio i jako često je pisao da ne može da oprosti to što ona nije ni suzu pustila kada je on odlazio, a ona je već bila namenjena da se uda za bogatog trgovca, a ne za nekog tamo profesora srpskog jezika, nekog pesnika, nekog diplomatu, jer tu para nema. Trgovac je trebao njenoj porodici.



Evo i dokaza za njihovu ljubav - 
tabla koja je postavljena 2oo5. godine


Magdalena je ostala neudata do kraja života, on je ostao neženja do kraja života, a na njenom grobu u Bjeljini piše da je Jovan Dučić bio njen najveći životni idol.

Dučić i Magdalena





Нема коментара:

Постави коментар